Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me


Na­su­prot nji­ma sto­ji gru­pa sa pu­ška­ma na go­tovs. Psi­ho­lo­ški je ne­mo­gu­će da se u nji­ma ne po­ja­vi pi­ta­nje – šta zna­či mor­nar, čo­vjek, pri­ja­telj i drug, ka­kva je nje­go­va vri­jed­nost i u če­mu je smi­sao po­bu­ne? U to­ta­lu ko­ji do­la­zi u tre­nut­ku ne­iz­vje­sno­sti i raz­o­ča­ra­nja vi­di­mo dvi­je du­gač­ke to­pov­ske ci­je­vi ka­ko iz­nad muč­nog pri­zo­ra štr­če i iz­dvoj­ne ofi­ci­re – sve je pod zna­kom če­li­ka, si­le i dik­ta­tu­re, pa ipak, ne­ma te ko­man­de ko­ja će na­tje­ra­ti dru­ga da pu­ca na dru­ga! Za­po­či­nje su­kob sa ofi­ci­ri­ma i kr­va­vo ob­ra­ču­na­va­nje. „Va­paj mr­tvo­gˮ, ili tre­ći čin, je­ste pre­no­še­nje dra­me sa bro­da na kop­no. Ko­li­ko sa­mo skri­ve­nog bo­la pra­ti iz­no­še­nje ti­je­la mr­tvog mor­na­ra na ode­sko pri­sta­ni­šte: ko­me­mo­ra­ci­ja se pre­tva­ra u de­mon­stra­ci­je i di­za­nje cr­ve­ne za­sta­ve. To vi­še ni­su po­kor­ni i bez­lič­ni mor­na­ri, već si­no­vi rad­ni­ka, se­lja­ka, gra­đa­na, si­no­vi svo­je ze­mlje, pa je sta­pa­nje ma­se br­zo i efekt­no; u osnov­nim te­žnja­ma.
U tim tre­nu­ci­ma re­di­telj ne za­bo­ra­vlja da skre­ne na­šu pa­žnju na či­nje­ni­cu da su ide­je ot­po­ra do­bi­le go­to­vo ma­gij­sku sna­gu i pro­dr­le u svi­jest sva­kog čo­vje­ka, pa otu­da, bez ika­kve po­mo­ći sa stra­ne, upra­vlja­ju ne sa­mo emo­ci­ja­ma, već i po­stup­ci­ma. U kul­mi­na­ci­ji tog za­jed­nič­kog pro­te­sta do­la­zi ču­ve­na se­kven­ca „Ode­ske ste­pe­ni­ceˮ.
U sa­mom ko­lek­tiv­nom pro­te­stu, ne­če­mu što je sa­mo tre­nu­tak ra­ni­je iz­gle­da­lo ne­mo­gu­će, ili sa­mo po­taj­ni san, de­mon­stran­ti osje­ća­ju po­bje­du i bra­ti­mlje­nje gra­đa­na i mor­na­ra je po­tre­sno do su­za. To su me­đu­sob­na pri­zna­nja hra­bro­sti, ra­dost je bes­kraj­na, ma­da ne­ka­ko gr­če­vi­ta, te se in­stink­tiv­no osje­ća da smrt do­la­zi — voj­nič­ke či­zme i po­rav­na­te pu­ške na go­tovs ne­u­mit­nim rit­mom pri­la­ze ste­pe­ni­ca­ma na ko­ji­ma na­sta­je ne­za­pam­će­ni po­kolj (dječ­ja ko­li­ca i plač kao vr­hu­nac tra­gič­nog). Sam epi­log je kom­po­no­van ta­ko da su­kob još vi­še po­ten­ci­ra i na­zna­ču­je da po­vrat­ka na sta­ro ne mo­že bi­ti. Mno­gi re­di­te­lji su na raz­ne na­či­ne ci­ti­ra­li ovu ču­ve­nu sce­nu, po­seb­no i bez­u­spje­šno Ke­vin Kost­ner u fi­mu „Ne­sa­lo­mi­viˮ. Ni­ko­me od njih ni­je po­šlo za ru­kom da na gle­da­o­ca pre­ne­su onu emo­ci­ju i sna­gu re­žij­skog kon­cep­ta, či­stog film­skog je­zi­ka, ko­ju je u re­mek-dje­lu „Oklop­nja­če Po­tem­ki­nˮ ve­li­čan­stve­no, su­ve­re­no i ne­do­sti­žno po­ka­zao Ej­zen­štajn. Oklop­nja­ča „Po­tem­ki­nˮ iz­la­zi iz lu­ke, su­sre­će se sa cr­no­mor­skom flo­tom, či­je po­sa­de od­bi­ja­ju da pu­ca­ju na ovaj po­no­sni brod i pro­pu­šta­ju ga da kroz po­ča­sni špa­lir ot­plo­vi u ne­po­zna­tom prav­cu. U svim pro­cje­na­ma vri­jed­no­sti ovog dje­la do­mi­ni­ra ni­čim ne­po­mu­će­no ubje­đe­nje da je Ej­zen­štajn do­sled­ni­je i pot­pu­ni­je ne­go iko pri­je nje­ga u svi­je­tu fil­ma iz­ra­zio svo­je vri­je­me i stre­mlje­nja po­tla­če­nog čo­vje­ka. On je za­šao u nje­go­vu du­šu da bi sa ekra­na po­ka­zao da je to bes­kraj­no vre­lo pro­gre­sa, re­vo­lu­ci­je i bu­duć­no­sti. Ob­no­vio je vje­ro­va­nje čo­vje­ka i za­to su čak i oni za ko­je se ne bi mo­glo re­ći da su ima­li bi­lo ka­kvih sim­pa­ti­ja za ru­sku re­vo­lu­ci­ju i po­bje­du bolj­še­vi­ka mo­ra­li pri­zna­ti da je „Oklop­nja­ča Po­tem­kin« obez­bi­je­di­la se­bi traj­nu pri­sut­nost ne sa­mo na ekra­nu, već i u re­al­no­sti sa­vre­me­nog čo­vje­ka.
NA­STA­VI­ĆE SE